Da li teorija o stilovima učenja važi za učenje jezika?

Možda ste čuli za teoriju o stilovima učenja, koja ljude stavlja u četiri zabavne ekipe: vizuelne, slušne, kinestetičke ili taktilne učenike. Možda čak znate u koju ekipu spadate ili vam je neki učitelj ili roditelj nekad rekao: “E, ti si pravi vizuelac!” ili “Ti učiš ušima!”. Ali, šta nauka kaže o tome, i da li ova teorija pomaže kad učite strani jezik? Ukratko: budite oprezni, nije sve tako jednostavno kao što zvuči!

Šta su to stilovi učenja?

Ova teorija je krenula sedamdesetih, a ima puno verzija. Najpoznatija je verovatno VARK (Visual, Auditory, Reading/Writing, Kinesthetic) model Nila Fleminga – Vizuelni, Auditivni, Čitanje/Pisanje, Kinestetički. Nil je bio nastavnik iz Novog Zelanda koji je godinama radio sa profesorima i posmatrao šta  zapravo „radi“, a šta ne u učionicama. Napravio je VARK dok je bio glavni inspektor u srednjim školama, gledajući kako đaci uče. Model je postao svjetski hit i godinama se koristio u školama širom planete. Ideja je da ako najbolje “hvataš” informacije na jedan način, treba tako i da učiš: slušni tipovi bi trebalo da slušaju reči, vizuelci da gledaju kartice ili slike, oni koji vole čitanje i pisanje da se zakopaju u knjige i bilješke, a kinestetičari da prave modele ili pipaju stvari. Kažu da se ili rodiš s tim stilom (hvala, geni!), ili ga pokupiš dok si mali.

Jedno istraživanje iz 2009. pokazalo je da je 82% budućih učitelja u Britaniji obožavalo ovu teoriju, a 2016. čak 96% kandidata za nastavnike u Turskoj bilo je na istoj talasnoj dužini. Ali, evo spojlera: ispostavilo se da je ovo više mit nego istina.

A dokazi za stilove učenja?

Iako je teorija bila superpopularna, naučnici su je uzeli pod lupu i… nije baš prošla test. U pregledima istraživanja iz sredine 2000-ih nije nađen dokaz da prilagođavanje nastave nečijem “stilu” poboljšava učenje. “To što nekog proglase za vizualca ili slušnog tipa ne mijenja kako taj neko uči, niti se poklapa s tim kako bi želio da ga podučavaju,” kažu psiholozi Filip Njutn i Atarva Salvi sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Svonzi.

Neki čak kažu da ova teorija može da napravi štetu! Zamislite đaka koga proglase za “slušnog” – možda pomisli: “Nema šanse da budem umetnik ili novinar, to nije za mene!” i odustane od tih časova. Ili očekuje da će briljirati u muzici jer je “slušni”, pa se razočara kad ne postane Mocart. Učitelji se, s druge strane, znoje praveći pet verzija materijala za svaki stil, a ocjene i dalje – ništa posebno.

Šta su stilovi zadataka?

Edukator Danijel Vilingam ima drugu ideju: možda ne treba gledati đaka, nego zadatak! Nemaš ti stil učenja, nego zadatak traži svoj pristup – vizuelni, slušni, pisanje ili dodirivanje. On to zove “stilovi zadataka”. “Kako razmišljaš često odlučuje hoćeš li uspeti u zadatku,” kaže on. “Za probleme s vjerovatnoćom bolje je razmišljati logično nego intuitivno, a za pamćenje rečenica slike pomažu više nego riječi.”

Neka nova istraživanja mu daju za pravo. Kad su ljudi prolazili kroz virtuelne gradove, “rječni” tipovi bolje su pamtili znamenitosti, a “vizualci” su se bolje snalazili s pravcima. Ali onda su ih zamolili da zamijene uloge – da “glume” suprotan stil. I gle čuda: najbolje su prošli kad su prilagodili pristup zadatku, a ne svom “stilu”. Riječi su pomogle za znamenitosti, slike za pravce – nije bilo važno šta misle o sebi, nego šta radi posao!

A šta sa učenjem jezika?

Ima li nade za stilove učenja kad učite strani jezik? Manuela Makedonija, neuro naučnica iz Austrije i Nemačke, proučava kako mozak uči riječi i kaže: “Mozak ne voli da radi samo na jedan način!” Prirodno je da riječi pamtimo kroz sva čula i pokrete. “Najbolji rezultati dolaze kad koristimo sve odjednom,” tvrdi ona.

Na primer, uzmimo njemačku reč Himbeere (malina). Čuješ je i čitaš – uši ti pamte zvuk, a dio mozga (lijevi fusiformni girus) slova. Držiš malinu u ruci – miris budi piriformni korteks, ukus anteriornu insulu, tekstura se bilježi u somatosenzornim delovima, a držanje u motor cortexu. Napišeš riječ ili nacrtaš voće – i eto vizuelnih i motoričkih mreža u igri. Tako Himbeere postaje mreža iskustava u tvom mozgu!

Iako su jezici poslednjih godina forsirali stilove učenja, nauka kaže: “Nema dokaza!” Mozak nema “dominantan” dio koji bolje radi ako si vizuelac ili slušalac. Naprotiv – što više delova mozga uključiš, to bolje pamtiš. Ako zaboraviš zvuk riječi, slika ti pomogne. Studije pokazuju da riječi sa slikama i gestovima pamtimo bolje nego samo čitajući ili slušajući. Više čula, više uspjeha!

Čak i kao mali kad učimo maternji jezik, ne oslanjamo se samo na uši ili oči, nego skupljamo iskustva svim čulima. “Zato učenje samo jednim stilom na času stranog jezika ne pomaže, a možda čak i smeta,” kaže Manuela.

Još jedan problem? Stilovi se određuju preko upitnika – a ko zaista zna sebe tako dobro? “Da” ili “ne” na pitanja možda ne pokazuje pravu sliku.

Teorija o stilovima je privlačna jer je jednostavna, ali Manuela upozorava: “Imamo znanje o učenju, i to treba da koristimo, a ne da padamo na pseudonauku. Malo znanja o neuro nauci spasilo bi nastavnike od ovakvih zamki!”

Teorija stilova i učenje jezika

Kao mit o lijevoj i desnoj strani mozga, teorija o stilovima zavodi nas da mislimo crno-belo, a stvarnost je šarenija. Ako hoćeš da zablistaš na sljedećem kursu jezika, postani šampion svih stilova: slušaj, gledaj, piši, dodiruj! Što više veza napraviš, bolje ćeš pamtiti. Tvoj mozak će ti reći: “Hvala što me koristiš na pravi način!”